Od Aiše, radijallahu anha, prenosi se da je rekla:
“U doba Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, došlo je do pomračenja Sunca, pa je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, sa svijetom klanjao namaz.
Oduljio je stajanje na namazu (kijamu), potom je otišao na ruku’u i oduljio je boravak na ruku’u, onda se ispravio i oduljio je stajanje na kijamu, ali kraće od prvog stajanja, onda se opet sageo na ruku’u i oduljio ga, ali se zadržao nešto kraće od prvog, zatim se spustio na sedždu i oduljio je boravak na sedždi. Na drugom rekatu je postupio kao i na prvom i onda se okrenuo (predao selam), a Sunce se već bilo pokazalo.
Tada je svijetu održao govor (hutbu), zahvalivši se Allahu i pohvalivši Ga, a potom je rekao:
‘Sunce i Mjesec su dva Allahova znaka. Do njihova pomračenja ne dolazi zbog nečije smrti, niti radi nečijeg rođenja. Kada vidite (pomračenje), predajte se Allahu dovom, izgovarajte tekbire, klanjajte namaz i dijelite sadaku’.
Zatim im reče: ‘O ummete Muhammedov, tako mi Allaha, niko više od Allaha nije ljubomoran da mu rob ili robinja ne učine blud. Ummete Muhammedov, tako mi Allaha, kada biste znali ono što ja znam, vi biste se malo smijali, a mnogo biste, zaista, plakali.’”
(Buhari, br. 1044, i Muslim, br. 901)